Миле Белаяц - Кому нужна ревизия истории? Старые и новые споры о причинах Первой мировой войны
97
Трубецкој Г. Н. Рат на Балкану 1914–1917 и руска дипломатија. (Просвета) Београд, 1994. С. 11. Книга на языке оригинала опубликована в Монреале в 1983 г. Осенью 1914 г. Трубецкой стал следующим после Н. Г. Гартвига российским посланником в Белграде.
98
Clark С. Op. cit. P. 56.
99
ДСПКС. Књ. VII. Св. 2. С. 290–291. Док. 155. Обращаем внимание, что этот самый ранний документ подписывает Туцакович, а более поздние – Ездич. Правильно – наоборот, так как Туцакович сменил Ездича. (Dedijer V. Указ. соч. С. 656–657; Живановић Милан. Указ. соч. С. 432–433.)
100
ДСПКС. С. 331. Док. 198.
101
Там же. С. 337–339. (МВД – МИД)
102
Там же. С. 344. Док. 210. «Начелство Округа подринског – Шабац, пов. бр. 85, командиру 5. чете граничне трупе Лозница». Этот документ из историков первым обнаружил Владимир Чорович в архиве Верховного суда в Сараево. Якобы в 1914 г. его нашли и присвоили австро-венгерские власти в оккупированной части Сербии. На документе стот подпись «Ездич». Однако Ездич в то время уже не был начальником Подринского округа. Из газеты «Српске новине» за май-июнь 1914 г. не удалось узнать точную дату назначения Туцаковича. Майор Вулович начальником V района назначен 9 (22) мая («Српске новине». 11 (24) маја 1914). До этого служил в Оперативном отделении генштаба.
103
Там же. С. 342–344. Док. 209.
104
Батаковић Душан Т. Сукоб војних и цивилних власти у Србији у пролеће 1914 // Историјски часопис. №. XXIX–XXX. 1982–1983. С. 477–492; Мекензи Дејвид. Апис. (ЛИО – Еурографик) Горњи Милановац, 1996; Поповић-Обрадовић О. Парламентаризам у Србији 1903–1914. Београд, 1998; Јагодић Милош. Нови крајеви Србије (1912–1915). Београд, 2013; Иветић Велимир. Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (рукопись докторской диссертации). Београд, 2013.
105
ДСПКС. С. 345–346. Док. 212.
106
Там же. С. 346–347. Док. 214. Полковник Живко Павлович находился вместе с семьей на лечении за границей.
107
Бомбы никто не видел. Донесения, получаемые полицией, опирались лишь на тот факт, что некий младший унтер-офицер нес тяжелый чемодан (!).
108
ДСПКС. Књ. VII. Св. 2. Док. 230. С. 363–366. Апис написал объяснительню записку 8/21 июня, а передал начальнику на следующий день через полковника Миливоя Зечевича. По-видимому, во время ареста у Аписа был конфискован черновик рапорта, более обширный, но идентичный по содержанию. (Dedijer V. Op. cit. С. 658–660.)
109
Dedijer V. Op. cit. S. 684–685. (Ответ Аписа почерпнут из архивных документов Салоникского процесса; о звявлении Евтича см.: Ljubibratić D. Mlada Bosna i sarajevski atentat. Sarajevo, 1964. S. 159); Ковић Милош. Гаврило Принцип… С. 178–179.
110
Pfefer L. Op. cit. S. 101. Речь идет о донесении, которое гражданская администрация Подринского округа направила начальнику V пограничного района с целью получения разъяснений.
111
Цит. по: Казимировић Васа. Црна рука, Личности и догађаји у Србији од преврата 1903. до Солунског процеса 1917. године. (Прометеј) Нови Сад, 2013. С. 620. (Автор цитирует документ по: Bogicevic M. Weitere Einzelheiten über das Attentat von Sarajevo. Kriegsschuldfrage. III. S. 440.)
112
Шарль Дюсе преподавал предмет «единоборство» (фехтование) с осени 1891 г. по 1 мая 1923 г. Сначала по договору, а затем в качестве штатного старшего преподавателя. (Споменица седамдесетпетогодишњице Војне академије. Београд, 1925. С. 231).
113
Црњански Спасојевић В. Белгијанци дали Принципу пиштољ // «Вечерње новости». 5. март 2014. С. 17; Во время приобретения наганов «Драгомир Здравкович» уже не конкретный человек, а часть названия скобяной лавки «Драгомир Здравкович и сыновья», расположенной на Караджорджевой ул. д. 43. Основатель магазина умер в 1908 г. Дело унаследовали его сыновья: Танасие, Александр, Милан и Джордже (Костић Миливоје М. Успон Београда. Београд, 1994. С. 178).
114
Николић Градимир. Мирно спавај војводо. Београд, 2012. С. 150–151. В книге упоминается, что оружие из Эрсталя было отправлено Шарлю Дюсе.
115
Dedijer V. Op. cit. S. 660–661 (автор ссылается на: Nešković Borivoje. Istina o Solunskom procesu. Beograd, 1953, S. 259–260).
116
Dedijer V. Op. cit. S. 657.
117
Архив Српске академије наука и уметности (далее – АСАНУ). Бр. 8701. Фасцикла 1. Белешке министра војног Душана Стефановића.
118
Les Documents diplomatiques français 1871–1914 (Далее – DDF). Troisiéme Série 1911–1914. Vol X. P. 630. Doc. 437. Descos à Viviani 24. juin 1914.
119
Pfefer L. Op. cit. S. 116–117.
120
Dedijer V. Op. cit. S. 680–681.
121
ДСПКС. VII. Вып. 2. С. 475. Сноска. 1. Веснич докладывает о разговоре с Вивиани. Во французских документах нет сведений о встрече с Вивиани, однако имеется записка Ферри. См.: DDF. Troisiéme Série 1911–1914. Tom X. Doc. 466. P. 670. Это только четверть документа, который составители получили от супруги А. Ферри. Она передала им перепечатанный отрывок из бумаг своего супруга – помощника государственного секретаря (комментарий № 2 составителей). Предложение гласит: ”Le gouvernement serbe avait même averti le gouvernement austrichien qu’il avait eu vent du complot”.
122
Isaac J. Un debat historique. 1914. les problemes des origines de la guerre. (Rieder) Paris. 1933. P. 250. Обширный комментарий впервые опубликован в: DDF. Tom X. Doс. 463. P. 664.
123
Јовановић Јован М. Пред Сарајевски атентат // СКГ. 1926. Књ. XVIII. Вып. 7. С. 44
124
Dedijer V. Op. cit. S. 886. Сноска. 157; Политика. 4. децембар 1926. С. 7.
125
Vesnić Radoslav. Dr Milenko Vesnić gransenjer srpske diplomatije. (Centar za studije Jugoistočne Evrope. Fakultet političkih nauka) Beograd, 2008.
126
DDF. Tom X. Doc. 463. P. 667. Budapest. 30 juiOp. cit. № 79: “…Tous rapellent la démarche que le Ministre de Serbie. M. Yovanovitch. aurait faite il y a quelques jours au Ballplatz. pour signaler les dangers qui attendient l’Archduc en Bosnie…”
127
ДСПКС. VII. Вып. 2. С. 468. Док. 331. Министерство иностранных дел Королевства Сербия – Посольству… Вена. Пов. Бр. 2431. 21. VI/4. VII 1914.
128
Там же. С. 470. Док. 334. Телеграм Пов. бр. 2481 отправлена 4. VII в 8.30, принята в Белграде в 10.37.
129
Штрандтман В. Н. Указ. соч. С. 238. Эрцгерцог похоронен 4 июля. Следовательно, Штрандтман, по-видимому, прибыл в Белград 5 июля.
130
Dedijer V. Op. cit. S. 695–696.
131
Цит. по: Dedijer V. Op. cit. S. 696 (автор цитирует по: Urbansky von Ostrymiecz A. Conrad von Hötzendorf und die Reise des Thronfolgers nach Sarajevo. Berliner Monatshefte. Mai 1929).
132
Јовановић Ј. М. Сарајевски атентат // СКГ. 16 септембар 1925. Књ. XVI. № 2 С. 129–130.
133
Перишић Мирослав. Сарајевски атентат. Док. 12. С. 128–129, 507–513 (Приложены цветные снимки документа и его фрагментов, подвергнутые экспертизе).
134
Јовановић Ј. М. Сарајевски атентат… С.130
135
Раздел «Отношение Австрии к проблеме ответственности за начало войны и публикации соответствующих документальных источников» (Цит. по: Burz Ulfried. Austria and the Great War: Official Publications in the 1920s and 1930s. // Wilson Keith (ed.). Forging Collective Memory. Governments and International Historians throуgh Two World Wars. (Berghan) Oxford. 1996. Р. 185).
136
Цит. по: Екмечић М. Да ли прослава, обележавање или обнова ратне атмосфере Сарајевског атентата и Првог светског рата 1914–1918? // «Печат». 295/2013. С. 28.
137
Вукотић Д. Србија уочи Великог рата као данашњи Иран // «Политика». 21 новембар 2013.
138
Becker Jean-Jacques. Op. cit. Р. 49; Поповић Ч. Сарајевски атентат и организација “Уједињење или Смрт” // Nova Evropa. Кnj. XXV. № 8. 26 јul 1932. S. 407–408.
139
Bjelajac M., Krivokapić-Jović G. Primeri naučne kritike. Srpska istoriografija i svet (Uticaj jugoslovenske krize na stranu i domaću istoriografiju). (INIS) Beograd, 2011.
140
Историја Српског народа. (СКЗ) Београд, 1983. Књ. VI – 1. С. 624.
141
Вуксановић-Анић Драга. Стварање модерне српске војске. Француски утицај на њено формирање. Београд, 1993; Милићевић Милић Ј. Реформе војске Србије 1897–1900. Београд, 2002; Ратковић-Костић Славица Б. Европеизација српске војске 1878–1903. Београд, 2007; Бјелајац Миле. Дипломатија и војска. Србија и Југославија 1901–1999. Београд, 2010.
142
Dedijer V. Op. cit. S. 263–517.
143
Dedijer V. Op. cit. S. 277–283. В рамках полемики о причинах Первой мировой войны публицист Слободан Клякич указал на двойные стандарты, которые применяются, когда речь заходит об Обердане и Гавриле Принципе (Кљакић С. Ревизија прошлости у режији великих сила // «Политикa». 9. јун 2013. С. 10–11).
